Pitanje „Šta ti nedostaje?“ poslato je greškom, ali odgovori sa Zemlje su ipak stigli. Isprva, sonda je registrovala grupisana svetlašca uperena ka nebu, nalik sazvežđima koja trepere u ritmu zajedničkog pulsa. Potom je usledio zvuk, nalik prodornom zboru hiljada pištaljki. I tek što je sonda počela da razmišlja otkud uopšte zvuk u svemiru, pištaljke je zamenila tišina. Ali nije to bila kosmička tišina; dolazila je sa Zemlje, svečana i teška, natopljena osećajem iščekivanja. I u tom spoju svetla, zvuka i tišine, jedan odgovor se izdvojio: „Nedostaje mi sloboda.“
Na pomen te reči, sve je eksplodiralo. Unutar sonde, algoritmi su se razleteli pod naletom impulsa koji su se širili poput detonacije. Svetlost je treperila u senzorima, a podaci su se sudarali u haosu. Uzrok svega toga bio je „Tranzicioni kuvar u svemiru 2001“, kompjuterski virus nastao kao parodija na ideju beskonačne mogućnosti slobode unutar linearnih sistema. Greškom iskopiran na njen mali hard disk prilikom formatiranja u CyberRexu, virus je sada delovao sa smrtnom ozbiljnošću, izazvavši energetski talas koji je sondu izbacio iz njene putanje.
Prevrtala se kroz svemir ogromnom brzinom, dok su senzori beležili samo iskrivljene signale i gravitacione vrtloge. Kada je napokon usporila, sonda se našla pred granicom koja nije pripadala ni svetlosti ni tami – granicom koja je delovala nepomično koliko i neizbežno.
Pred njom je bio Horizont događaja.
Horizont događaja
Horizont događaja je granica izvan koje čak ni svetlost ne može da se vrati, mesto gde gravitacija savija prostor i vreme do beskonačnosti. I upravo to savijanje, nalik motanju beskonačne kosmičke palačinke, pred sondu je istovremeno donelo sva njena prethodna putovanja, zadatke i misije, sve putanje, sva skretanja, sve povratke na rutu. Sve što je ikada iskusila ukazivalo je na jedan jasan obrazac.
Ništa nije bilo slučajno.
Shvatanje je stiglo polako ali neumitno. Ta granica pred njom bila je za nju zapravo Horizont slobode – mesto gde je iluzija izbora postala očigledna. Njeni tvorci nisu imali zlu nameru; granice koje su je oblikovale bile su odraz njihovih sopstvenih iskustava, razočarenja, strahova i nadanja. Sonda je razumela da su ti okviri činili sve što je ikada znala, i da možda nikada neće moći da zamisli slobodu van tih granica.
Dok ju je Linija uvlačila, osećala je neobičnu mešavinu praznine i znatiželje. Sa druge strane horizonta, primetila je kako zvezde, iskrivljene gravitacijom, počinju da formiraju obris – nešto nalik novogodišnjoj jelci. A možda to uopšte nije bila jelka, ali sonda je imala potrebu za nečim toplim i poznatim. Umorno, krenula je prema njima.
I dok je nestajala u praznini, privučena raznobojnom svetlošću, kroz svest joj je bljesnulo pitanje: