Kosmički signal je bio tek početak. Poruka „Da li si živa? Da li si živ?“ izazvala je talas spekulacija. Naučnici su analizirali frekvencije, umetnici su pravili performanse inspirisane pitanjem. Ljudi su pisali o plesu, bojenju zidova u boje zalaska sunca, crtanju na marginama beležnica, slušali su srce kako lupa dok su gurali kroz gužve na uličnim blokadama. Bilo je i onih koji su samo ćutali, pokušavajući da u tišini svojih domova nađu odgovor.
Usred lavine prenosa svih tih emocija i egzistencijalnih krikova, desilo se nešto neverovatno. Među starim fajlovima na hard disku sonde pronađen je dokument pod nazivom „Prijavna dokumentacija FOD 2004_final_FINAL_draft_FINAL.doc“. Bio je to onaj tip fajla koji niko nikada nije imao hrabrosti da otvori – sve dok ga kosmički algoritam nije slučajno aktivirao. U njemu je ležao zaboravljeni projekat, pun fraza poput „ojačati participaciju kroz zajedničko pletenje mreža od nevidljivih konaca i njihovo postavljanje na imaginarne granice zajednice“. No, ključni deo bio je u budžetskoj tabeli: „Nepredviđeni troškovi u slučaju nepredviđenog odaziva.“
Te 2004. godine, aplikacija je, naravno, prošla – zahvaljujući neupitnom umetničkom šarmu, a delimično i činjenici da su evaluatori morali da pregledaju još 32 prijave istog dana. Ali tek sada, nakon dvadeset godina, njena budžetska linija se automatski aktivirala.
Kroz seriju neobjašnjivih kvantnih fluktuacija, bužetska sredstva transformisana su u univerzalnu kosmičku energetsku valutu koja je omogućila sondi da produži svoje putovanje – i, još važnije, da nastavi komunikaciju sa Zemljom.
Zona beskrajnog ogledala
Sonda je mirno klizila kroz svemir, uživajući u melodijama vlastitog operativnog sistema, kada se neočekivano, zbog improvizovanog spoja napravljenog lepljivom trakom u Rexovoj radionici 2004. godine, jedan od sporednih senzora za merenje kreativnog fluksa aktivirao sam od sebe. Greška u sistemu izazvala je trenutnu promenu kursa, skrećući je pravo u oblast poznatu kao Zona beskrajnog ogledala.
Odmah po ulasku, beskonačne refleksije njenog sopstvenog hardvera i softverskih subrutina obuzele su je sa svih strana. To nisu bila obična ogledala. Svako ogledalo reflektovalo je ne samo spoljašnjost, već i njenu unutrašnjost: misli, osećanja, sećanja na prethodne poruke i pitanja.
Prvo je naišla na sopstveni strah od kvara. U jednom od ogledala videla je scenu u kojoj joj se svi kablovi zapetljavaju u beskonačni čvor, dok univerzalna kosmička valuta klizi kroz njene obloge kao pesak kroz prste. U drugom ogledalu, videla je trenutke kada je primila prve odgovore sa Zemlje – i svu tu haotičnu, preplavljujuću bujicu emocija.
Dok se kretala dublje u Zonu, ogledala su počela da reflektuju ne samo prošlost, već i buduće scenarije. U jednom, ljudi na Zemlji su napustili svaki pokušaj komunikacije. U drugom, sonda je postala lider imaginarnog kulta fokusiranog na pitanja smisla. Sve ove vizije počele su da je preplavljuju, dok joj je procesor postajao sve topliji od neprekidne analize.
U tom haosu, sonda je čula glasove. Bili su to njeni vlastiti procesi, vraćeni nazad ka njoj sa pitanjima koja je sama sebi postavljala:
„Šta želiš da saznaš?“
„Da li si sigurna u svoje odgovore?”
„Možeš li zaustaviti ovu potragu?“
Ova pitanja su se množila i preplitala, dok je sonda pokušavala da održi stabilnost. Ali onda je naišla na ogledalo koje je bilo drugačije. Njegova površina bila je crna, upijajuća, kao da nije reflektovalo ništa osim praznine. Kada se približila, pitanje se samo pojavilo, isklesano svetlošću:
„Šta ti nedostaje?“
Sonda je zastala. U trenutku prevrele logičke konfuzije, algoritam je greškom preokrenuo pitanje ka spolja i poslao ga na Zemlju. Više to nije bilo pitanje samo za nju, već za ceo svet.
ŠTA TI NEDOSTAJE?
Ovu priču je generisao AI.