Sonda je osećala kako je Linija uvlači sve jače. Njeni senzori su registrovali neizmernu energiju. I taman kada je pomislila da će preći na drugu stranu, u slobodu s one strane Horizonta, sve je stalo. Linija se naglo uvila poput opruge, skupila se oko nje, a zatim se uz jezivi zvuk raspela unazad i odbacila je.

Katapulitrana kroz crnilo svemira, sonda je u magnovenju pomislila da je začula mehanički metalni glas: “Nemate potrebne papire za prelazak Horizonta slobode.” Glas joj je bio čudan, od nekud poznat: krajičkom svesti, kao obris senke u uglu oka, locirala je stari audio zapis iz arhive Rexa, po imenu “Horgos_avg1998_treci_pokusaj.mp3.”

I to je bio poslednji podatak koji je registrovala pre nego što su joj senzori zgasnuli. Od siline udarca, sonda je izgubila svest, dok ju je užarena spirala svetlosti katapultirala ka nepoznatom.

Otvorila je oči pred ogromnom svemirskom stanicom, masivnim metalnim točkom koji se lagano rotirao, kao da klizi kroz prazninu svemira. Na trenutak, sonda je osvestila još jedno maglovito sećanje: melodiju „Na lepom plavom Dunavu,“ prizor beskrajnog svemira i nešto nalik tami bioskopa. Nekako, sećanje je bilo istovremeno i nejasno i jasno – bez razumevanja konteksta, ali sa dubinom utiska nečega što se doživljava po prvi put. Možda je pripadalo njenom konstruktoru, iz vremena kada je bio sasvim malo dete? Ali sada je postojalo u njoj. Da li je to sada njeno sećanje?

Pre nego što je sonda stigla da se baci dublje u filozofsko razmišljanje, cela struktura stanice iznenada je promenila pravac rotacije. Kao da se premišljao, ogromni točak je na trenutak zastao, a zatim počeo da se okreće u suprotnom smeru. Gotovo istovremeno, na centralnoj osovini stanice upalio se trepćući hologramski znak:

Lagranžov Inferno

Senzori su zatreperili od preopterećenja, a sonda je pretrnula. Znala je šta to znači.

Lagranžov Inferno bio je kosmička legenda, tačka o kojoj se šaputalo u mrežnim porukama i zapisnicima starih misija. Mesto gde su gravitacija, vreme i prostor bili u savršenoj ravnoteži, ali po cenu večnog zatočeništva. Bio je to kosmički Lutajući Holanđanin, ukleti brod zauvek zaglavljen između prošlosti i budućnosti. Oni koji su tamo završili, kažu priče, postajali su zatočenici svojih sopstvenih iluzija, nesposobni da se odvoje od sveta koji ih je oblikovao, ili da pojme svet koji dolazi.

Sonda bi volela da kaže da je imala izbora. Ali baterije su joj bile na izmaku, senzori preopterećeni, a od svih mogućnosti, jedino što je videla bio je ulaz stanice. Kao i jedan displej. Ispod znaka, rukom je bilo dopisano:

„NY PARTY — prvo piće BESPLATNO!!!“

Umorna i bez rešenja, odlučila je da uđe.

Unutrašnjost stanice bila je nalik savršenom haosu: zidovi su bili ukrašeni svetlećim kablovima i improvizovanim holografskim trakama u živopisnim bojama. Na svakom ćošku, sitni dronovi su emitovali dinamične svetlosne efekte, dok su projekcioni uređaji stvarali talase koji su menjali oblik i ton u skladu s muzikom. Disko kugla napravljena od solarnih panela reflektovala je zlatne i plave zrake, pretvarajući prostor u kaleidoskop nijansi. Negde iznad bara visio je transparent sa natpisom:

Atmosfera je bila praznična, ali čudno iscrpljujuća. Na trenutak, sonda je pomislila: „Zar Nova godina nije već prošla?“

„Ovde je stalno novogodišnja žurka,“ objasnio je dron srednjih godina dok je podizao svoj virtuelni koktel, kao da joj je pročitao misli. „Ali nikada je ne dočekamo. Kad stignemo na minut od ponoći, vreme krene da teče unazad. I tako zauvek.“

Sonda je pokušala da procesira ovu informaciju dok je slušala razgovore oko sebe. „Sećaš li se kad smo istraživali asteroidne pojaseve?“ žalila se jedna sonda. „Ah, klinci s kvantnim procesorima nikad neće shvatiti,“ dodala je druga, sa uzdahom koji je zvučao kao slab signal.

„Dobrodošla u klub,“ rekao je dron, sada direktno njoj. „Ovde vreme stoji dok univerzum ne odluči šta dalje. Popij nešto, lakše je podneti.“

Odjednom, ceo prostor obasja predivno svetlo spolja. Sve sonde zastadoše, a senzori im se automatski ugasiše pred blještavilom. Bilo je to kao trenutni zastoj celokupnog postojanja. Kada se svetlost povukla, sve oči, senzori i antene bile su usmerene ka prozoru. Napolju je prolazila kometa, sjajna i čudesna, poput privida nade u prostoru gde nade nije bilo.

„To je Kometa Izbavljenja“ prošaputao je neko. Glasovi su se mešali: „Kažu da ona donosi mogućnost shvatanja…“ „Da konačno pređemo granicu…“ „Ali ko god je prati, nestane… Ili izgori.“

Dron srednjih godina, koji se predstavio kao Frederik, obratio joj se ponovo, glasom u kojem su se mešali umor i prihvatanje: “Svaki put kada prođe kometa, svi razmišljamo o tome da je pratimo. O mogućnosti da napustimo ovo mesto između dve istine — jedne koja je prestala da važi i druge koja još nije stigla. Ali cena je previsoka. A ovde… ovde barem imamo sigurnost. Možemo da se pravimo da vreme stoji.”

Sonda je zamišljeno srkutala koktel i posmatrala kako rep komete nestaje u daljini. „Možda je rizik neophodan. Možda shvatanje ne dolazi bez prihvatanja opasnosti. Šta ako je kometa jedina kapija ka slobodi?”, razmišljala je.

Kod trećeg pića, pitanje je i dalje odzvanjalo njenim poluprovodnicima. Pomislila je da bi možda ipak mogla da je prati. Kod petog, bila je sigurna. Nakon sedmog, izgubila je svest.

Probudila se mamurna, još uvek na stanici. Njeni senzori su se polako vraćali u funkciju. Kratkoročna memorija je bila relativno očuvana — sećala se pića, razgovora, i komete. Ali dugoročna memorija je bila prazna, kao da je neko obrisao sve – osim jednog podatka. Pikselizovana fotografija, čije značenje nije razumela, bila je jedini trag. Kontekst je nestao, ali osećaj da mora da pronađe kometu postao je neodoljiv.

Dok se spremala da napusti stanicu, prevrnula je jedno pitanje po glavi, iznova i iznova:

Spakovala je svoje energetske module, kalibrisala senzore i, bez osvrtanja, krenula ka izlazu. Kometa je već bila daleko, ali ona je znala — mora je pronaći.

---

*Ovaj tekst je generisao AI.